(Ponekad mi nije jasno zašto posle godina i mraka neko vitla nožem oko moje glave)

Prošla je jedva godina otkako je Tito umro kada sam stigao do polovine svoje sadašnje starosti. Bilo je drugo vreme. Svako se tih ranih 80-tih seća na svoj način, svako oseća nostalgiju ili  gorčinu kroz prizmu i šizmu sopstvenih osećanja. Tada je podela između roka i folka bila i jasnija i jača nego danas. Ali jedan datum kome se sada bliži 22-godišnjica je ostao neizbrisiv u   sećanju svih ljudi koji su prisustvovali ritualu ubistva Šarla Akrobate. 16. maja će biti tačno 22 godine otkako se Yu-rock iluzija razlila na nekoliko strana da bi se desetak godina kasnije raspršila u sopstvenoj nemoći da spoji nespojivo, da ispravi Krive Drine naših drevnih nesaglasja i sukoba Evrope i Orijenta koji su naši geni izveli na pozornici postavljenoj na Balkanu krajem XX veka.

Tog 16. maja 1981. je James Marshal Hendrix, povampiren u rukama gitariste Četvoročlane Bande, u zagrebačkoj Hali sportova, sa jedne strane razbio niti koje su povezivale Koju, Milana i Vda, a sa druge je podvukao crtu nerazumevanja među rokerima koji su po našoj miloj domovini ("Jugoslavijooooo, Jugoslavijooooo" (c) by Brena the Hecate) 10 godina kasnije benavili parole Bratstva i Jedinstva sukobljene sa navijačkim bezumljem. A crta se ispisala kao materijalizacija naizgled bezazlenog filozofsko-estetskog pitanja: "Da li voliš Šarla?".
 

Danas je od Trojice koji su svirali, pevali i skakali pod okriljem tog imena, koje je bilo više od slogana, parole ili pitanja, Šarla Akrobate koji je postavio nedokučiv rebus svima koji su pokušali da shvate šta je to Yu R'n'R, živ jedino onaj koji je bendu zabio glogov kolac u vampirske grudi. Jer, Šarlo je bio vampir do srži. Pojavio se odnekud iz laguma staroga grada u kojima je počivao kao zloduh građanske i intelektualne svesti, koga su komunisti zatrpali pod tepih ili ko zna kakvo podrumsko đubre koje nisu mogli da ubiju, no su ga samo sklonili van videla, eda bi ponovo postavio pitanje koje je svaka politička hunta oduvek smatrala za najcrnjeg ideološkog neprijatelja, pitanje smisla i vrednosti umetnosti, življenja i pristajanja na prosečnost. I baš zato što nije mogao, nije hteo i nije umeo da bude prosečan, zato što je bio i ostao beskompromisan matori balkanski roker, Koja je morao da te večeri, 16. maja 1981. doživi otkrovenje, da vidi svetlost, da čuje glas svoga idola, da shvati koliko smo zaostali iza Evrope i da svaki naš pokušaj da budemo njen deo mora da započne radikalnim rascepom onoga što je bilo u Jugi najbolje. Smrću Šarla Akrobate.

Sećam se kao da je danas bilo. Pleme beogradskih rock-alternativaca, napaljenih i uobraženih elitista, koje je najbolje simbolisala art-struja redakcije Džuboksa, (a bili smo prisutni i jedni i drugi, i art-frikovi i rok-narodnjaci) spuštala se stepeništem ka svlačionici, tek izlazeći iz duboke hipnoze izazvane koncertom Gang of Four, po prvi put ne želevši da nahvata što više ekskluzivnih intervjua, fotki i ostalih parafernalija grupi-idiotizama rock ikonografije, jer su uglavnom služile za održanje našeg samoproklamovanog statusa prvosveštenika rok preobražaja Beograda i Zagreba u vaseljenske prestonice smisla, već pod dejstvom magije zajedništva koje je izazvao taj neverovatni ritual kome smo nepripremljeni prisustvovali. Znam da se ničega od samog toka koncerta ne sećam, da sam se na kraju svirke osvestio stojeći u doslovce istom položaju u kome sam posle prvog tona gitare ostao zamrznut, sa samo jednom pomisli: "Hendrix je živ!" (Ko jebe Elvisa, njega gotive seljaci i Amerikanci ),  a od svih slika i muzike su mi ostali u svesti samo zvuci melodike i ples Johna Kinga, i urlik gitare Andyja Gilla. Silazili smo dole da nađemo te vračeve koji su nam priredili ceremoniju paganskog buđenja strasti, svesti i smisla. Hteli smo da budemo jedno, i tih nekoliko minuta je postojalo duboko razumevanje među nama. Mnogo puta sam ljude koji su bili prisutni pitao šta su tada doživeli i ovo što sam gore napisao je jedino suvislo objašnjenje. Toliko je moćan bio doživljaj.

Te, tu na poslednja tri stepenika koji su vodili u podrume hale, sedeo je Koja tresući glavom i nerazumljivo ponavljao neku čudnovatu mantru koju nismo mogli da odmah odgonetnemo. Prišavši mu sasvim blizu, preduhitrio sam ostale, ponesen zanosom, i pitao ga kakav je  to muzički zloduh ušao u njega. A Koja je podigao unezveren i očajan pogled, pogled koji je govorio da bi plakao ali nema snage, i izgovorio sudbonosne reči naglas, reči koje su zabile kolac iluziji koja je nosila na svojim plećima Beogradsku alternativnu scenu (BAS)i sve zagrebačke odgovore na nju, čitav tadašnji Novi talas na koji smo bili tako ponosni: "Nikada više neću da sviram bas! Nikada više neću da sviram bas! Nikada više neću da sviram bas! Nikada više neću da sviram bas!"

Tada, godinu posle Titove smrti, u usponu našeg evropskog buđenja, i četiri godine pre Band Aida, dok smo još svi bili potpuni idealisti i klinci na prelazu ka ekonomskoj samostalnosti, te reči su zazvučale bezazleno iskreno. Dušan je bio do korena svoje prepoštene srži iskren. Nije se stideo da prizna koliko ga je pogodilo ono što je te večeri video i čuo. Nije se stideo i niko od nas mu se nije smejao. Bilo nam je jasno da smo prisustvovali nečemu što će ostaviti dubok trag u svim budućim dešavanjima u našoj kulturi.

Nije nam bilo jasno da smo prisustvovali magijskom ultimatumu koji nam je postavio najradikalniji revolucionarni komitet koga je Britanija ikada iznedrila: Gang of Four, nekomercijalna grupa čija je osnovna svrha bila da budi ljude oko sebe. Nosili su masku agitatora komunizma jer su bili svesni da će poruka o duhovnom buđenju biti prokazana, da će ih blatiti da su sektaši, da će ih  potcenjivati; i tako su nas, iako smo već znali dosta o njima i slušali njihove albume, uhvatili nespremne na legalu. To veče smo bili bliski. Sutradan na promociji albuma u hotelu Esplanada smo se svi gledali pomalo stidljivo shvatajući da više nismo tu radi komercijalne rabote, već da se prethodne noći svako od nas intimno opredelio da li će biti čovek ili smrad. Ipak, niko se nije usuđivao da ma koga procenjuje. Ali, ono što se dogodilo u pozadini, u duši trojice momaka koji su bili nešto najavangardnije što je naša muzika ikada dala, bilo je još mnogo sudbonosnije. Jer njih trojica su intimno povukla crtu koja je simbolično predstavila razvođe po kome se počela da sliva voda na razne moralne, političke i nacionalne strane. Milan je krenuo da širi svoju estetsku ideju i pokušao da se po formi približi Evropi. Koja je udario radikalno i zabio plug  u stomak jugoslovenskog rokera Disciplinom kičme. Vd je ostao ono što je oduvek bio, strahovito dobar drug i čovek koji je svojim sviranjem i osmehom naprosto donosio radost svima koji su ga čuli i videli.

Posledice:

Jekaterina je bila prevelika za Milanova pleća. Ostavio je estetski legat kakav je nečuven u našoj kulturi. Okupio je oko sebe ljude koji su voleli lepotu čak možda i više od njega. Skoro svi su platili glavom cenu lepote. Milan pre svih.

Koja je potresao temelje naše muzike. Napravio je bend koji je svima postavio osnovno pitanje: " Jesi li ti roker ili šta?" Otišao je u Britaniju da vidi da li tamo neko ume da da odgovor. Nije ga našao ni dan-danas, ali je ostao pošten do kraja. Još uvek ne svira bas. Testeriše bas-gitaru kao povampireni Hendrix. Generiše jerihonske zvuke ne bi li razbio iluziju da je sve kako treba. Ništa nije kako treba i od tog 16. maja 1981. je njemu to jasno. I to pokušava da šamarom saopšti svima oko sebe.

Vd je otišao najdalje od svih. Ko je čuo šta su on, Šen i Peđa Pastorius napravili sa Spirom i kako su naterali u SKCu publiku u histeriju, taj je srećan, jer samo su jednom nastupili pre no što je Spira, taj zmaj koji nikome ne dozvoljava uspeh, a najmanje sebi, rasturio bend. Ivica Vdović je govorio samo muzikom. Ko ga je znao, srećan je čovek. Otišao je sa vicom na usnama, koji je urliknuo kada je shvatio šta ga je snašlo: "Živeo AIDS!".

A mi, posmatrači?

Zlo i naopako. Neki od nas su napustili novinarstvo. Neki su probali da osnuju nove časopise. Neki su prodali svoju mnogopoštovanu zadnjicu. Neki su umrli. Ja sam ostao na Vdovoj strani. Postoje i takvi ljudi koji nisu imali problem da se druže i sa Jurom Stublićem i sa Šefćet Hodžom i Tonijem Montanom.

Ali svi smo shvatili da je u ovoj zemlji nemoguće biti roker. Shvatili da mora da izraste nova generacija muzičara koja će se sroditi sa tehnologijom, a ne kao mi da poput Dositeja lelujaju između evropskih nada i orijentalnog u krvi. Neki novi klinci koji će se tako istinito nazvati "Deca loših muzičara".

Danas nam je jasno. Scena je razotkrivena i publika podeljena. Zna se ko je roker a ko ne. Zna se ko je demokrata a ko patriota. Zna se ko je miroljubiv a kome se sudi u Hagu. Znalo se to i pre više od 10 godina, ali nije smelo da izrekne. Sada je horizont čist.

No, da bismo do ovde stigli, morao je da umre Šarlo.

*

Tekst o koncertu Gang of Four u Vancouveru, 2005. godine:

https://www.klopkazapionira.net/?category=20&content=306

Komentari