Dakle, vankuverski ogranak nove muzike uprilicio je festival koji je tematski bio posvecen ljudskom glasu i njegovim dometima i drago mi je sto sam uspeo da odgledam tri dana. Prvo vece sam propustio, sve u nadi da ce mi Ruje serviseri osposobiti na vreme Sharpa, pa da malo nesto i snimam, ali nista od toga...navodno menjaju neke delove, budze krs.

VOX FULL THROTTLE MOUTH MUSIC Festival se odigrao u Scotiabank Dance Centru, prostor vrlo klupski, sa desetak stolova i mozda mesta za jos stotinjak ljudi, ako se naguraju vrlo intimno. Propustio sam muske vokale prve veceri (tako da preostala tri dana pripadaju skoro iskljucivo divama). 

 Drugo vece su otvorile domace snage, Viviane Houle ( glas) i Stefan Smulowitz (lap top/viola), i bilo je jako dobro, surround ozvucenje, besprekorno. Dobro izbalansirano, bilo je svega od piskutanja, skrgutanja, kliktanja, pa do melodicnih, gotovo operskih deonica.

Francuz iz Quebeca u nastavku ponudio nam je svoju varijantu kratkih loopova, delay secki uz video potporu... dahtao je nesto na mikrofon, na momente cak i nije bilo lose, ali sve u svemu nista spektakularno, to smo sve vec odavno izgustirali.. na kraju je u svom video radu uspeo da nam pokaze i kitu i tu ga je definitivno preterao..Manijak, bre, kvebeska podruznica.
'Zvezde' veceri Cosmos, - restrained, ali do jaja. U poredjenju sa izdanjem Sachiko M u Bgdu na Ring Ringu, ovo je bilo pomerenije ka granici necujnosti, nesto pucketanja, i po koji nestvarni sinusni. Ovog puta nije NIMB, nego Akai sampler, ispraznjene memorije, samo test ton. Nisam znao sta da ocekujem od kolaboratorke Ami Yoshida, ali trebalo je pretpostaviti... njen repertoar je bio satkan od necega sto je podsecalo na zvuke iz nekog zivotinjskog legla do krkljanja u pokusaju da se pusti glas, (otprilike kao da je pomenuti kvebeski maniak davi) sto se naravno do kraja koncerta nije desilo. Fascinantno je sta tisina radi publici, cula napregnuta do pucanja. Culo se kako coveku stomak krci u drugom delu sale. ;)

O represijama sa kojima se Japanke srecu u samurajskom drustvu  vise se moze saznati na novom cdu appropriately titled Tears. Ima tu  u holu - 30 keka. Definitivno, najtvrdji koncept...
 
COSMOS
 
Branislav nas kolega (ex Dina, fan Rascepa koga sam pozvao da mi pravi drustvo) je fasciniran generalno. Malo polemisemo o Japankama usput. Zahladnelo nesto.

Drugo vece otvaraju Idiolala - "it's a medical condition", kako same za sebe kazu. Opet domace snage, dva vokala -dve vestice u sarenim suknjama u transu + bubnjar, ick, greb, lanci, ceo Pajcetov repertoar( bez heavy ispada). Domingos. Dame su nas provele kroz sve moguce razlicite emocije, bilo je snazno i vrlo lepo primljeno. Caskali smo posle  i imacemo sve informacije i nove cd-e, Branislav je i kupio neke ranije radove.

Performans Marguerite Witvoet bio je sledeci, otpevala je ceo komad od cetrdesetak minuta+ uz tape i plavo nebo u pozadini.Malo je i grmelo. To bre skolovano, besprekorno, malo too fancy i teatralno za mene. Ali ok. Masa nahrupila, bar 120 dusa. Petak je,Tuvanci su in, a veceras je sa nama Sainko Namchylak, kraljica overtone-a.
Na "chatu sa umetnikom" koji je bio uprilicen pre nastupa delovala je umorno, rekla je da je pod antibioticima i neispavana od puta, minirala je i eskivirala je razgovor sa tradicionalno znatizeljnim i neobavestenim Kanadjanima. Potpuno je razumem.Dokle bre zena da objasnjava gde je Tuva?

 Prvih dvadesetak minuta njenog nastupa proveo sam kao zaledjen slusajuci kako glasom izvodi ceo oscilatorski dijapazon sample and hold patcha sa MS 20. Nisam mogao da verujem usima. Bilo je posle svega, u shamanskom fazonu, i to u rasponu od sedam oktava i bilo je fascinantno.Bis je bio "telefonski razgovor uz ritam masinu". Duhovit i prekratak. Bez konkurencije.
 

Na zavrsno vece krenuo sam sa predrasudom. Ne znam zasto, ali ne gotivim to indijsko tradicionalno pevanje, a Amelia Cuni je Italijanka koja se bas tome posvetila srcem i dusom. Znao sam da ce da gusi, i da ce biti preblizu mikrofona, sto se pokazalo tacnim, ali balans je obezbedio partner Werner Durand, koji je doneo cevke 'od nemackog bambusa zvanog plexiglas stimovanog u kvinte " + pvc cevka + delay+ background drone za damu.

Za kraj, desila nam se lepa Maja/ da nam skuva jaja. Norveski dark sound terorista, space captain, Maja Ratkje nad set up-om od par samplera, lap topom, mixetom, gomilom pedala, sve sa tereminom. Maja nam ga je dala na snagu, otpanjila se da nam pokaze da je najaca i stvarno je tako i bilo, sve uz odlicni video rad HC Gilje, njenog skandinavskog kolege. Odmorila je publiku kratkom Brehtovom pesmicom i za kraj nas zakucala za stolice barazom zvuka koji me je podsetio na mesavinu kasnog Clock Dva i ranog Throbbing Gristle u jos ekstremnijoj varijanti.

Sve u svemu, zvezde pojedinacnih veceri opravdale su ocekivanja malobrojnih fanova, bila je ovo vise nego odlicna licna kompenzacija za propustenog cica Tomu Waitsa. Zivela razlicitost, zivela margina!
 

Do sledece prilike, pozdrav iz kisnog grada,
 
Jazza