Ring Ring je super, to je retka prilika da se čuje nešto drugačije, nešto novo. U prethodnih nekoliko godina, više je otišao u etno, takoreći narodnjake, a manje je bilo onih zanimljivih ljudi koji vrte potenciometre, ali valjda mora tako. Manje je bilo buke. Ništa bez nojza.

Ove godine, program je obećavajući.

Prve večeri, Lautari i Bratsch. Lautari su iz Poljske, a poljski jezik je skoro jednako razumljiv kao makedonski ili bugarski. Jedan od Lautara je između pesama pričao o muzici koju sviraju i sve smo ga razumeli. Lautari su putujući muzičari, to je valjda rumunska reč. U Rumuniji se reč Lautar koristi za muzičare uopšte, kao što se kod nas za pastu za zube kaže kaladont (ako sam dobro razumeo poljski). Lautari su zabavni i nepretenciozni. Klavir, violina i duvački instrumenti, muzika iz raznih krajeva Evrope, malo Balkana, malo poljskih Jevreja (jevrejske melodije su zvučale najubedljivije).

Bilo je i zanimljivih detalja koji nisu vezani za muziku. Posle svake pesme, pijanista, visoki čovek s bradom, polako bi ustao i poklonio se s blagim osmehom na licu. I uvek potpuno isti pokret, potpuno isti tempo, potpuno isti osmeh. Nekoliko dana posle koncerta, ne sećam se skoro ni jedne njihove kompozicije, ali taj ritual između pesama sam zapamtio.

Na kraju smo tražili još, ali oni su se samo poklonili još jednom i otišli.

Moram sada da vam kažem nešto što možda već znate. Sala Doma omladine, da izvinete, smrdi. To je valjda zbog stolica koje su očigledno prljave. Kao u Beovozu, oni vozovi sa starim sedištima, ne ovi sa plastičnim. Ko je išao u Pančevo zna kakav je to miris. To mi je pokvarilo veče, ne verujem da ću ići ponovo u tu salu. Nadam se da Jon Spencer ne svira dole, a ako je Fred Frith u istoj sali, neću da idem ako u međuvremenu ne operu stolice ili ih izbace napolje. Mada, možda nisu stolice... Nemam pojma. Nemojte pogrešno da me shvatite, nemam ništa protiv Doma omladine, ovde se radi o konkretnom problemu koji kvari doživljaj. Ništa drugo.

Bratsch su bili fantastični. Oni sviraju zajedno 25 godina i godišnjicu proslavljaju ispijanjem šampanjca na bini u sred koncerta. Njihov zvuk je teško opisati, ima tu svega, ma neću ni da pokušavam, ako niste bili treba da vam bude žao. Na ovoj fotografiji koju sam ukrao sa Interneta vidi se dobro o čemu se radi. Tu je vino, tu su nasmejani muzičari.

Četvrt veka zajedničkog rada se dobro čuje. Najjednostavnije rečeno, Bratsch sviraju precizno i "sitno", bezbroj tonova stane u jednu pesmu. Sve deluje kao da su srasli sa instrumentima. Harmonikaš prevlači ruku gore dole po dugmetari, violinista kao da samo mlati gudalom, a muzika izlazi, "sama se svira".

Ovako nešto je moguće samo na Ring Ringu. Dobiti takva 2 koncerta za 400 dinara... Naravno, to ne bi bilo moguće bez pomoći raznih stranih kulturnih centara, hvala im.

Sutradan, još jeftinija 2 koncerta. 300 dinara! Ovog puta u Rex-u. E, to je već sala po mom ukusu. Imaju dobre bele reflektore koji šibaju svetlost nalik dnevnoj. Prijatna i smirena atmosfera, prijateljska.

Sreo sam Luku iz Činča, Činč (www.cincplug.com) je svirao u Nemačkoj.

Bratko Bibič i Madleys, harmonika, duvački instrumenti i udaraljke, uz projekciju filma. Na trenutke je bend bio suvišan, film je bio odličan, mislim da bi čak bio bolji bez muzičke pratnje (ili je trebalo da isključe projektor i sviraju, muzika je jednako bila sama sebi dovoljna).

Film je sastavljen je od dokumentarnih snimaka iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. Oslobođenje, partizani, Tito, izgradnja Triglav filma, Iskra pravi prve kino projektore, Najavljuje se kinofikacija zemlje, tu je Kekec, tu je i naizgled nadrealna priča o ustanovi za slepu omladinu. Naravno, sve je u montaži, tajna je u kompoziciji, u kolažu, ali kome su simboli kao Kekec ili fabrika Iskra nepoznati... pa ništa, možda bi mu bilo dosadno.

Konačno, vreme je za elekronifikovane goste, Cremaschi / Ostrowski duo. Zbog ovoga se ide na Ring Ring, ne-etno muzika.

Dva čoveka. Cremaschi svira kontrabas priključen na bezbroj efekata a Ostrowski ima lap top i ...  ja se ne razumem baš u to, to je kao neka rukavica - on pomera ruku kroz vazduh i tako menja zvuk. Nešto kao teremin, samo se svira jednom rukom.

Konačno zvuk van ovog sveta, konačno nešto što ne pripada narodnom nasleđu, konačno nešto apstraktno. Sloboda, Buka, preplitanje različitih neprepoznatljivih zvukova u nepravilnom ritmu punom iznenađenja.

Kada su završili svoj program i kada smo ih pozvali da se vrate i sviraju još malo, kao nisu imali više pesama pa su improvizovali. Bilo je energično i brzo, u naletima, smenjivali su se lagani i snažni talasi. Kontrabasista je u ekstazi zgazio kabl kojim je priključen na efekte i isključio ga. Tu se javio problem, trebalo je uključiti ga za veliko finale kome je kompozicija koju su stvarali težila. Pošto su postojale kratke pauze između tiših i glasnijih delova, pokušao je da u pauzi uključi kontrabas, sagnuo se, podigao ga i - ostao da stoji ukočen u tom položaju jer je Ostrowski upravo u tom trenutku završio deonicu, valjda je čekao da kontrabas počne sledeći deo. Pauza je potrajala par sekundi i svima je, i izvođačima i publici,  nekako u istom trenutku postalo jasno da je to savršen kraj, ništa ne diraj, polako odloži instrument i ćao. Ovaj trenutak potpune spontanosti me je razveselio i krenuo sam kući zadovoljan, o odmah je naišao i tramvaj, nisam morao da čekam.

Ring Ring se nastavlja večeras.