Posle druge pesme na koncertu grupe Morphine u Palestrini u Italiji, Mark Sandman je ispričao vic na italijanskom koji je naučio baš za takve prilike, tako da, kada je pao na pod, publika je pomislila na trenutak da se šali. Ali, trenutak je prošao, a Mark nije ustajao. Radoholičar koji je izbegavao teške droge zbog stalnih snimanja, proba, pisanja i komponovanja, Mark je napustio ovaj svet posle srčanog udara. Bio je 3. jul 1999. Sandman je imao samo 46 godina. Kod kuće, u Kembridžu Masačusets, kada su glasine o događaju potvrđene, zabezeknuti prijatelji i rodbina su se susreli sa lokalnom zajednicom fanova i muzičara da ožale gubitak velikog talenta, lokalnog heroja koji nikada nije zaboravio klubove i ljude koji su ga podržavali od početka.

Kada sam ja čuo šta se desilo, potražio sam poslednjih nekoliko fotografija koje sam snimio neposredno pre toga u Bostonu, kada sam sreo Marka pored Green Street Grilla. Sedeo je na motociklu Billy Ruane. Iz nekog razloga, ta poslednja fotografija je nestala. Seo sam na kauč i čekao da telefon počne da zvoni, stare prijatelje da počnu da se raspituju i da potvrde šta se desilo. Zvonio je čitav dan.

Mark Sandman je još svirao gitaru u Treat Her Right kada je napravio Morphine, kao projekat sa strane. Mark je istovremeno svirao u bar 5 bendova u to vreme ( Hypnosonics , Morphine, Candy Bar, THR i Sandman ). U Treat Her Right je svirao i Billy Conway, koji je postao bubnjar u Morphine, mada ne prvi ( prvi je bio Jerome Dupree ). Pridružuje im se Dana Colley na saksofonu i trio je kompletiran.

Nije bilo potrebno puno vremena da Boston reaguje na Morphine. Mark je još jednom izumeo novi zvuk. U THR je svirao regularnu gitaru priključenu na oktaver efekat pa je tako stvorio Low Guitar ( duboku gitaru ), a sada je "pronašao" gitaru sa jednom žicom. Ovo je naglašavalo svedeni zvuk grupe. Dana je obezbeđivao fluidne linije na saksofonu koje su se izdvajale u odnosu na zaključanu ritam sekciju Jeroma i Marka, i gle, to sranje je bilo savršeno za ples ili transiranje. Kada smo organizovali Fort Apache božićnu zabavu po drugi put, Morphine su odsvirali set koji je svih 300 gostiju podigao na noge. Bilo je očigledno da će negde stići. Često sam slušao kasetu sa snimkom tog nastupa, to je postala moja omiljena kaseta za slušanje u kolima.

Jednom, kada su Morphine već bili popularni, išao sam na kuglanje sa Markom i on mi je otkrio novo tajno oružje: drugu žicu! "Sada mogu da sviram akorde", rekao je sa osmehom. Nisam mogao da se suzdržim pa sam mu rekao "Pobogu Mark, šta je sledeće, tri žice, onda četiri - kuda sve to vodi? Uskoro će to biti 12 žica, sitari, harfe, dvovrate gitare..."

"Ne, mislim da je dve sasvim dovoljno", odgovorio je i nastavio: "Mogu da prestanem kada god hoću."

"To mi zvuči kao klasično ovisničko poricanje".

Ipak, bio je u pravu. Dve žice su bile sasvim dovoljne. Kasnije je Mark razvio Tritar, pola bas pola gitaru, ukupno tri žice, što se pokazalo kao finalni koraku u razvoju njegovog instrumenta. Ova jednostavnost je bila osobina čoveka koji je jednom, dok smo sedeli za klavirom u njegovoj dnevnoj sobi i slušali Muddy Watersa, ovako opisao ideju o savršenoj pesmi: "Trebalo bi da ima jednu strofu, najviše dve i refren.. što manje reči".

Ne razmišljam o tome zašto je neko kao Mark, koji definitivno nije bio džanki, umro tako mlad, dok se neki drugi koje poznajem i koji se samouništavaju decenijama još uvek motaju unaokolo. Odgovor je napisao sam Mark:

" there's no reason in life, why someone lives and someone dies... this should come as no surprise...there's no reason, there's no reason, there's no reason in this life".

:(