Jedina tajna koju trebamo znati kada je improvizacija u pitanju je ta da - tajni nema !

Improvizacija je osnovna ljudska veština, jedna od glavnih odlika ljudskog bića; naime, svako ljudsko biće je improvizator.

Improvizacija (u širem smislu) možda deluje kao neka velika misterija, pre svega zato što je improvizacija proces, a ne ishod; način na koji pristupamo stvarima, a ne nešto što radimo. Nju je lako koristiti, ali je teško teorijski obuhvatiti u celini, kao pamćenje ili percepciju ili bilo koji drugi proces koji je karakterističan ljudskom biću.

Deca su improvizatori jer to moraju biti, oni uče kroz praktičan proces improvizacije. Oni pristupaju improvizaciji kao "isprobavanju stvarnosti" i to najčešće čine kroz igru. Kada se dete igra sa raznim plastičnim geometrijskim telima koje treba da stavi u odgovarajući kalup, kada isprobava, kada osmatra, kada greši, kada uspeva – ono stvara znanje o fizičkom svetu kroz improvizatornu interakciju sa tim svetom.

Uopšte, ovaj princip interakcije je nešto bez čega sam čovek nikada ne bi mogao da dođe na nivo na kojem je danas. Bez tog interagovanja i povratnih informacija koje to interagovanje prouzrokuje, bez samoposmatranja i procene tih povratnih informacija, bez kombinovanja zaključaka i, na kraju krajeva, pokušaja praktične primene svega navedenog – čovek nikada ne bi bio čovek kakvim ga znamo danas. Konačno ‘ishodište’ je ishodište procesa.

Kada učite da stvarate muziku improvizujući je - isti proces je na sceni. Osoba svira, koristeći metodu improvizacije, da bi istražila muziku i samo stvaranje muzike. Ono što se tada sazna o procesu stvaranja improvizovane muzike postaje deo našeg razumevanja improvizatornih i muzičkih mogućnosti, koje će se vremenom obogaćivati (kroz praktičan proces) i koje će se koristiti sve više u daljem stvaranju muzike kroz improvizaciju.

Svi mi već imamo bogato znanje i iskustvo koje utiče i na naš stav prema improvizaciji i prema sredstvima (i mentalnim i fizičkim) koja koristimo dok improvizujemo. Rastemo kroz improvizaciju; a kada je već polje muzike u pitanju - mi smo okruženi muzikom i zvukovima i konstantno izloženi mnogim osnovnim elementima muzičkog stvaranja.

Svest koju imamo o improvizacionom procesu je vredna stvar, no generalno - čovek je svestan samo neznatnog dela informacija koje mozak obrađuje. Uspešna improvizacija zavisi direktno od dozvoljavanja što većem broju razmišljanja, utisaka, pomisli, zaključaka... - da isplivaju, zavisi od naše svesti o tim dešavanjima u mozgu i našoj želji da ih uključimo direktno u proces stvaranja muzike.

 Vrlo verovatno da neko iskustvo može da negativno utiče na nas, stvarajući nepoverenje u naše sposobnosti da improvizujemo, a uglavnom su za ovo odgovorne institucionalizovane, opšteprihvaćene pretpostavke da "nešto muzika jeste, a nešto muzika nije". Negativna nasleđa muzičke akademije (tradicionalizam, konzervativizam, snobizam...) su takođe nešto sa čime kreativan proces stvaranja muzike vodi bespoštednu borbu.

Ovo sve može da utiče loše na naše improvizacione impulse i može da znači veliku prepreku u pristupanju našoj intuitivnosti - tako da direktno smanjuje našu sposobnost da slobodno improvizujemo.

Mnogi muzičari osećaju i smatraju da su nesposobni da slobodno improvizuju.

Ovaj postupak (postupak improvizacije) se vrlo često odbacuje i radi se direktno na obeshrabrivanju svakog takvog ili sličnog pokušaja. Ovo, naravno, nije iznenađujuće, jer su sami metodi koji se primenjuju u muzičkim školama štetni za improvizacione sposobnosti i uopšte želju da se tako nešto pokuša. To svakako stvara opštenegativnu atmosferu u društvu za bilo kakav napredan muzički izraz, a posebno muziku koja bi se bazirala na principu slobodne improvizacije. U navedenom procesu obeshrabrivanja podjednako nazadnu ulogu igra i muzička industrija koja od svog prvog momenta uporno radi na jačanju stereotipa o muzici i o onome "šta jeste, a šta nije muzika" i konstantnim forsiranjem žanrova koji su, najblaže moguće rečeno, daleko od bilo kakve kreativnosti.

Kada se primarni način sakupljanja informacija (a to je praktična primena slobodne improvizacije) ovako sistematski guši, to dovodi do toga da se većina ljudi oseća neprijatno uz ideju ‘muzike koja nema ništa’ i ima poteškoća da primeni proces komplete improvizacije.

Kada dete uđe u sistem institucionalizovanog obrazovanja, njemu/njoj više nije dozvoljeno da ‘slobodno improvizuje’ veliki deo dana. Decu tada uče da je nešto drugo, zapravo, ‘pravo učenje’. Pokušaji improvizacije tada su vrlo nepoželjni i katkad mogu da naiđu na vrlo oštru reakciju okoline. Oni i dalje imaju vremena da se igraju, ali ovaj deo dana se u isto vreme smatra i najmanje važnim delom dana, dok je zapravo situacija skroz obrnuta; jer bez iskustva korišćenja novih ideja i njihovih primena u praksi, sve što ‘nauče’ u školi ostaje relativno beskorisno i svakako da će biti brzo zaboravljeno.

Bez obzira u kakvoj formi je sprovodimo, istraživanje slobodne improvizacije pomaže nam da povratimo naše prirodne improvizacione sposobnosti. Pomaže nam da povežemo naša momentalna saznanja i na tim osnovama gradimo nova. Iako materijali koji se koriste za vreme i ‘završni proizvod’ ovih postupaka mogu biti različiti, ono što se nauči može biti primenjeno u bilo kom kreativnom procesu.

Kako se to "slobodno improvizuje" ?

Kako i gde počinjemo ?

Možemo li učiti i vežbati nešto što nema pravila, stilskih obeležja, ograničenja i nešto što se bazira na nečem tako "prozaičnom" ?

 Da, moguće je vežbati slobodnu improvizaciju i svako može to da radi, bez obzira na nečije prethodno iskustvo u muzici.

U najtradicionalnijim metodima učenja i vežbanja improvizacije, informacije i osnove improvizacije se uče vrlo indirektno, kao nusprodukt istraživanja određenog stila u kome se praktikuje neka vrsta improvizacije (tradicionalni jazz, blues, flamenko...). Takođe, na delu je i neka vrsta istorijskog konsenzusa o tome kako improvizovati kada je veća grupa ljudi u pitanju, sa tačno utvrđenim stilskim ulogama i naravno, ograničenjima. Nasuprot tome, improvizovana muzika praktikuje "neizometrijsku improvizaciju". 

U objašnjenju i praktikovanju slobodne improvizacije, sam proces improvizacije se koristi da bi se istražila muzika, a stvaranje muzike se koristi da bi se objasnila i istražila improvizacija. Zbog toga što ovaj pristup nije zavistan ni od jednog posebnog muzičkog pravca ili stila, svako ga može koristiti i to sačinjava glavnu prednost praktikovanja slobodne improvizacije.

Ljudi koji sa predrasudama gledaju na slobodnu improvizaciju kao jednu od najvećih zamerki ističu famoznu rečenicu: “Pa ovo može svako”. Upravo tu je stvar: improvizacija postoji da bi svako mogao da se bavi njom i upravo u ovoj njenoj odlici leži njena emancipatorska i oslobađajuća uloga naspram akademskog, klasicističkog rigora i snobizma sa jedne, i nipodaštavanja ljudske kreativnosti koje je glavni zadatak muzičke industrije - sa druge strane.

 Šta se pokušava stimulisati ?

 - jačanje naše sposobnosti da svesno posmatramo (artikulišemo) naše improvizatorske impulse i da se slobodno služimo njima

- širenje naše svesti o izražajnim mogućnostima i o spontanim izborima nekih (svih ?) od tih mogućnosti

- ovladavanje veštinama nužnim za stvaranje muzike sačinjene od tih impulsa, mogućnosti i izbora.

 Usled činjenice da slobodna improvizacija ne zavisi od tradicionalnih muzičkih stilova ili struktura, postoje mnoge pretpostavke o improvizovanoj muzici koje nikako nisu istinite. Svaka grupa eventualno dolazi do nekog zajedničkog dogovora kako da izvede spontanu improvizaciju među sobom. Nevezano za to da li je to svesno ili nesvesno, implicitno ili eksplicitno, ovi dogovori uvek postoje.

 Dakle:

 1) Prihvatanje improvizacije ne samo kao punopravnog, nego kao i najboljeg principa stvaranja muzike i posmatranja muzike.

Potpuno je prirodno, čak vrlo poželjno, koristiti improvizaciju da bismo stvarali muziku i da bi je istraživali. Sama činjenica da je improvizacija blizak ‘prijatelj’ našeg stvaranja i svest o toj činjenici čini ceo proces dosta lakšim jer ga čini neuporedivo interesantnijim.

2) Bazična "jedinica" slobodne improvizacije je – zvuk.

Čitav svemir zvukova, sačinjen od svega što smo ikada čuli nam je na apsolutnom raspolaganju kada improvizujemo.

Mnogo o svetu, o onome oko nas, mi saznajemo kroz ono što dopire do našeg mozga preko naših ušiju. Komuniciramo sa drugim ljudima kroz zvuke koje pravimo. Sama muzička umetnost je bazirana na zvukovima upravo iz razloga što su nam zvukovi tako bitni.

Kada se složimo da je osnovna jedinica slobodne improvizacije zvuk (uopšte, ne bilo koji posebno), istraživanje improvizacije se u velikoj meri svodi na istraživanje zvuka i njegovih mogućnosti, zato je važno da što više ponuđenih opcija bude u igri. Odatle nas malo deli do onog momenta kada se osećamo slobodni da u proces stvaranja muzike uključimo doslovce sve izražajne mogućnosti tog momenta.

Američki moderni kompozitor Džon Kejdž (John Cage) je još polovinom prethodnog veka radio studije i stvarao dela koja su se fokusirala skoro isključivo na istraživanje zvuka. Taj kompozitor je, ujedno, uradio dosta za teoriju "spontane kreativnosti u muzici". Pominjem Kejdža zbog legendarnog dela "4’ 33’’ ", koje se sastoji od 4 minuta i 33 sekunde – tišine. U opisu tog dela stoji da je to kompozicija za bilo koji sastav, za bilo koj zapis, za bilo koju kombinaciju instrumenata.

Onda kada je to delo stvoreno (1953) i kada je javno izvođeno, sastojalo se uglavnom od žestokog negodovanja publike, koja je urlala, psovala, gađala binu i tako napuštala dvoranu – no, to je i bilo u planu. Štagod da je činilo tu kompoziciju u datom momentu – upravo to je i trebalo da je čini. Smeh – smeh, tišina – tišina, burna reakcija – burna reakcija...

Kejdž je tim delom, i još više teorijskim objašnjenjem dela i osnovne ideje koja ga je motivisala da ‘sačini’ to delo, uradio dosta veliku stvar za kreativnu muziku od tog momenta naovamo. Tim delom je hteo da istakne ‘validnost bilo kog zvuka’. Koliko skladnog notnog zapisa, toliko i buke; koliko i buke, toliko i tišine. Dok su razni akademski nazadnjaci bili zaprepašćeni takvom drskošću, Kejdž je i dalje radio na usavršavanju svog pristupa i sistema. Dakle, sve se može koristiti i sve što izaberemo za ‘materijal’ gradnje naše muzike podjednako je vredno koliko i notni izbor jednog Šumana, Djuka Elingtona ili, ako želite, Džimi Hendriksa (iako je potonji daleko ‘najslobodniji’ improvizator u navedenoj grupi).

3) Svaki zvuk ide sa svakim drugim zvukom.

Ne postoji takva stvar kao što je pogrešna kombinacija zvukova.

Ideja o postojanju takvog nečeg je rezultat suda koji je baziran na konvencijama nekog stila. Udaljavanje od ovih konvencija daje nam mogućnost da istražujemo bukvalno sve mogućnosti instrumenta, zvuka, nas samih kao stvaralaca i naravno, ljudi sa kojima stvaramo. Jedna od najlepših strana ove slobode je istovremeno i to što preuzimamo punu odgovornost za naše muzičke i improvizacijske izbore. Ova jedinstvena šansa nam daje fenomenalnu mogućnost da gradimo naše sposobnosti na osnovama našeg individualnog iskustva. Na taj način mi učimo dok stvaramo i stvaramo dok učimo.

U slobodnoj improvizaciji nije važno kako (i uopšte da li) se naši sopstveni izbori kose sa strogim pravilima bilo kog muzičkog stila. Moramo uvek imati na umu da je slobodna improvizacija naučni metod za pristup muzičkoj umetnosti i za samo stvaranje muzike. Pored toga, trebamo biti svesni izbora koje pravimo i kako ti izbori utiču na muziku koju stvaramo. Muzika bazirana na metodi slobodne improvizacije je, kako je rekao Miša Mengelberg (Misha Mengelberg), - “instantna kompozicija”, što bi značilo da se ona ‘komponuje’ dok se izvodi i da se izvodi dok se ‘komponuje’; to je sva njena, tako da kažem, “zabranjena lepota”, srž metoda slobodne improvizacije kao jedine (samo)kritičke muzičke discipline.

Samim tim, neophodno je postavljati pitanja  kao što su:

Da li je neki izbor baš onaj koji smo hteli ? Ako nije, šta ga je omelo da to bude ? Kako bi ti moglo da se uradi bolje ? Koje su bile druge mogućnosti otvorene u datom momentu ? Kako se one mogu istražiti i kako kombinovati ?

4) Treba "reći istinu".

Verovatno najvažnija stvar u svemu ovome jeste istina, autentičnost izraza.

Primenjivanje improvizacije na ovaj način je veliki izazov. Improvizatorski scenariji koje stvaramo moraju biti dovoljno otvoreni da uključe sve izbore u svim situacijama. Moraju biti dovoljno fleksibilni da nam dozvole da vidimo koristi od te praktične primene spontanog stvaranja muzike. Sa njima se mora komunicirati korišćenjem svakodnevnog jezika, svakodnevnih ideja – improvizovana muzika nije nikakva misterija, nešto što u sebi sadrži neku metafizičku ideju ‘dubljeg značaja’ ili ‘šireg smisla’. Ona je značajna baš zato što je jednostavna i bliska čoveku, najbliža od svih ostalih žanrova, pravaca, stilova – iako ona nije ni jedno, ni drugo, ni treće.

Svi ovi izazovi se mogu doseći kroz konstantan rad i konstantno preispitivanje tog našeg rada u kreativnoj muzici.