- Ogled ili antikritika: postoji li savremena dekadencija? -
 

U knjizi GRANICE UMETNOSTI, André Gide u svom kultnom tekstu o Oscaru Wildeu (izmedju ostalog) postavlja jedno prilično zanimljivo i opasno pitanje, koje bi, pojednostavljeno, moglo da glasi: Treba li stvarati ili živeti umetnost? "Wilde nije pisao, već govorio i živeo svoju umetnost, nerazumno je predajući fluidnom pamćenju ljudi", kaže Gide.
 
Ma koliko komparacije raznih biografija i bio-bibliografija prete da postanu dosadne, ovo je, ipak, najbolji uvod za priču od malo poznatom, underground umetniku, diletantu, ubici, ratniku, zatočeniku ludnice... -- Ivici Čuljku, alias Satanu Panonskom, alias Kečeru Drugom, čoveku koji je imao tri heteronima i  ž i v e o  tri umetnosti (pisanje, crtanje i muzika spojena sa scenskim nastupom, tj. perfomance-om). Jer, posle smrti pod nerazjašnjenim okolnostima, na bojnom polju u blizini Nuštar-a (u Slavoniji), gde je 1960. i rodjen, za Čuljkom -- pored zbirke pesama indikativno naslovljene MENTALNI RANJENIK, nekoliko malotiražnih kaseta psihodelične muzike i filma Miroslava Milinkovića "The Satan of Panonia" -- medju ljudima koji su ga poznavali, sa kojima je razgovarao i kojima je pisao, ostala je fama i oreol (barbaro)genija.
 
Etablirani kritičari, naravno, nisu se bavili ni životom ni stvaralaštvom Satana Panonskog, dok su oni "alternativni" bezrezervno i ponekad sasvim pretnciozno hvalili sve što je on radio. Stoga nije za čudjenje što njegova poezija, pa i umetnost uopšte, bar u ovom času za "šire krugove" i dalje deluje problematično. Isto kao što se visoko vrednovanje tog stvaralaštva, zbog Čuljkovog života i zločina koji je počinio u dva navrata, 1981. i 1991. godine, sa decenijom medjuprostora, koju je proveo u zatvorskoj ludnici, može smatrati za jeres. Medjutim, priča o "balkanskom Jeanu Genetu", o "svecu, mučeniku, i ostvarenju Aratudovog sna o surovom pozorištu" -- kako dramaturg Bitef teatra, Dušan Nikolić, danas, sa distance, komentariše Satana Panonskog i njegove performance u tom pozorištu -- ne mogu se, bez obzira na prividnu pretencioznost, odbaciti. Pre svega zato što zločini koje je počinio i "njegova psihologija kriminalca-gnjide" nisu samo imitacija onoga što vidimo na našim ulicama. Kada uzmemo u obzir Čuljkovo sasvim duboko punk, tj. hard-core opredeljenje, kosmopolitizam uočljiv u njegovim pesmama, delovanje na svim alterantivnim scenama nekadašnje Jugoslavije, pa i bol koji je sebi sasvim mazohistički nanosio, "iskupljujući svoje grehe", u mnogobrojnim performanceima sa samokažnjavanjem, samospaljivanjem svog tela, puštanjem svoje krvi -- moraćemo da priznamo da on nije, bar ne na najbanalniji način, (samo) deo jugoslovenskog krvavog pira, da je svojim, naizgled jednostavnim, jednoznačnim, ali suštinski komplikovanim i višeznačnim, životom i umetničkim jezikom, tj. znakom, hteo da kaže  nešto  više, da nas, kao u svojim pesmama -- upozori. Govoreći "ja sam ustaša, volim da koljem Srbe" (jedan intervju u ljubljanskoj "Mladini"), Ivica Čuljak je po "punk logici", neideološkoj (anti)ideologiji, koja je bila "ceo njegov život", u stvari projektovao sliku ljudi oko sebe, sliku koja tako surovo prikazana, kao i kukasti krst na reveru nekog punkera, mora upozoriti, mora reći: "To što vi radite nije dobro, to je nacizam". Ta rečenica u svom podtekstu mora postaviti pitanje: "Zašto sam ja ustaša?". I, mora dati sasvim jasan odgovor: "Zato što živim u zemlji u kojoj ubijaju i muče (u ovom slučaju) Srbe, zato što ste me vi takvim načinili".
 

Dakle, "ja sam ustaša" nije Čuljkova konstatacija, već pitanje i -- beskompromisna (auto)analiza. A upravo je ta strašna i fatalna (auto)analiza najbitnija za njegovu umetnost. I ne može nas čuditi kada u knjizi MENTALNI RANJENIK pronadjemo pesme u kojima je Čuljak, još pre osam godina, opisao ne samo rat u kojem je bila nekadašnja Jugoslavija, već i sopstvenu smrt u tom ratu.
 
Ne možemo kriviti pesnika koji je živeo -- kako je to rekao u svojoj pesmi "Kad kletva hoće" -- u zemlji koja je spaljena, i čiji je narod izgubio dušu, ne možemo ga prokleti zato što se nije izborio za beg od prokletstva, za beg od sveopšteg gubitka duše, ili za potpuni determinizam. Ne možemo suditi onome koji je svoju punk teatralnost platio najvišom cenom -- većom čak i od smrti -- svrstavanjem (zbog umetnosti ili realnosti, svejedno) na jednu od zaraćenih strana u ratu koji svakako nije njegov rat, nije rat pesnika, punkera, niti bilo koga ko se ne uklapa u sveopšti, ideologizirani, patrijarhalni, falokratični sistem. I zato, da bismo koliko-toliko otklonili strašnu zabunu, moramo reći da je taj ukleti čovek bio pre svega "glumac", glumac sopstvenog života, sopstvene smrti, sopstvenog zločina, sopstvenog kajanja, i sopstvene umetnosti.
 
U ovoj konstelaciji, na prostorima gde su krv, gnoj, razaranje, propadanje i smrt realnost, i gde se vodi rat, koji je za Evropu ono što je Diznilend za Ameriku, Čuljak je umetničkim bavljenjem dekadentnim realnim činjenicima postao uvod u neodekadenciju, koja kao da nastavja put i produžuje "stanje duha u Evropi s kraja prošlog veka", te i njegova smrt -- jedna od najopsesivnijih tema, kako nekadašnjih, tako i sadašnjih (neo)dekadenata -- postaje samo jedno tragično preplitanje umetnosti i tako zvane stvarnosti...
 
Živela smrt! nije bio poklič upućen drugima; Čuljkovo telo osetilo je užas njegove metafizike (ili obrnuto).

Komentari