Sedamnaest časova. Radio Beograd dva.

Govori da bi te video.

Radio Istina. Program dokumentarnog zvuka.

*

Klopka za pionira. To je rok bend, to je sajt na vašem kompjuteru. Ali, to su i ljudi. Zanimljivi i mladi. Razgovarao sam sa njima u Pančevu. O muzici, životu i svetu.

Goran Cvetković

*

Otkud taj naziv, Klopka za pionira?

Mileta: Imali smo zakazan prvi koncert i morali smo da imamo ime i onda smo čitavu noć ja i Damjan pričali telefonom, razna imena su bila u opticaju, ali Klopka za pionira nam se činilo najinteresantnije, a i odgovaralo je celokupnoj priči koju smo hteli da predstavimo. Pioniri - u klopci su non stop. Pioniri kao pioniri, ne ovi sa maramama nego uopšte pioniri.

Vlada: Ja konkretno nisam učestvovao u stvaranju tog imena, ali to ime mi i danas zvuči aktuelno. Od početka se trudimo da probijemo neke granice koje smo unapred stvorili. Znači, sve ono što smo postigli - potiremo, tako da se mi na neki način nalazimo u ulozi pionira koji se neprestano nalazi u nekoj klopci. Zapravo, nalazi se pred nečim novim na šta nailazi kada pokušava da stvori nešto u muzici, da prevaziđe barijere.

Damjan: Malo je pretenciozno da se kaže da je to novo, ali nama je novo.

Mileta: I Srbiji je novo, nažalost. Mi bi voleli da nije baš tako novo...

Vlada: Možda bi bilo dobro okrenuti tu temu na novo u našem iskustvu uopšte. Pošto, sve ono što smo radili do sada i sve ono na šta smo navikli, na šta smo navikli slušajući grupe koje ovde sviraju, teško je reći da je to nešto novo. Možda je to tim ljudima novo, ali to je otprilike ono što svaki dan možeš da čuješ na radiju, na televiziji. Zato smo se mi odlučili za nešto zaista drugačije, za razbijanje bilo kakve nametnute forme. Neprihvatanje nametnutih popularnih tendencija.

(Čuje se štimanje gitara. "Nemoj E, daj D". )

*

Damjan: U početku sam ja komponovao, ako se to može tako nazvati, ali naša forma je suviše otvorena, suviše slobodna. Može da se komponuje delom, a kasnije se «dekonstruiše». Kada se svi skupimo zajedno, od toga se stvori nešto drugo.

Neki dijalog?

Damjan: Da, da. Dijalog, uvek. Baš tako i sviramo, neke teme se pojavljuju naizmenično, baš kao razgovor izmeðu instrumenata, imitacija jedni drugih.

Mileta: Ili praktično kao jedan instrument.

Vlada: To bi slušaocu trebalo da se dopadne na taj način. Prosto ta ne-forma, tako da kažem, dekonstrukcija forme. Mi kada i komponujemo, na kraju rasturimo to što smo komponovali zarad tog slobodnog izraza, zarad te slobodne komunikacije, zarad te improvizacije. Džezeri su govorili o toj komunikaciji, o tom četu, o toj interakciji muzičara, zajedničkom stvaranju, o toj simbiozi sa instrumentom.

Da li nastupate?

Mileta: Sedmog u Žici, ja se nadam da će ova emisija ići ranije?

Šta je Žica?

Damjan: Žica je klub koji se nalazi u ulici Kraljevića Marka broj 5.

Goran Cvetković: Ovde u Pančevu?

Vlada: Ne, to je u Beogradu. Kod Zelenog venca. Mogu da pohvalim zaista taj klub zato što konstantno promoviše neke nove bendove, nevezano za žanr. Čak i mi kada smo došli, iako nije znao o čemu se radi, vlasnik kluba je bio spreman da nam izađe u susret.

Mileta: Svirali smo nedavno u Pančevu i pre toga nismo dugo, koliko se ja sećam. Imali smo koncerte u Italiji prošle godine.

Gde?

Mileta: Tarcento, to je jedan mali grad na severu.

Kako su vas primili?

Mileta: Jako dobro.

Damjan: Tamo smo otišli preko našeg prijatelja Marka. Njegov prijatelj Frančesko iz Trsta se zna sa tim ljudima, Hybrida se zove to mesto, jedan kulturni centar, jedan prostor, nekadašnji mlin. Evropska Unija je finansirala da se pretvori u mesto za umetnike. Onda su mladi ljudi iz Tarcenta dobili taj prostor od opštine i sada stalno organizuju festivale, koncerte...

Vlada: Mi smo konkretno učestvovali na festivalu.

Bilo je još grupa?

Vlada: I grupe, i izložbe...

Mileta: Da, ali mi smo to veče svirali sami, namestili smo se u dva popodne, to je jako lepo.

Vlada: To je festival koji nije striktno muzički, mi na to nismo navikli ovde, jedan multimedijalni festival savremene umetnosti. Mislim da se tako čak i zvao. Njima je bio zanimljiv naš koncept, ali bilo je bitno, ono novo što smo naučili, znači kako strancu prezentovati ono čime se ti baviš, u kojim ti granama učestvuješ. Nije dovoljno samo da te čuje. Za dobro predstavljanje je zaslužan Mark. On je imao taj jedan način kako da predstavi bend iz Srbije strancima.

Je li bilo šta publike?

Mileta: Pa malo, jedno 40, 50 ljudi.

To je uobičajeno za takvo mesto?

Mileta: Da, to je jedan jako mali grad, na toj reci, desetak hiljada stanovnika. I neki desničari su na vlasti, oni gori od Berluskonija, ne znam kako se zovu. I taj centar stvarno ima problema, mnoge prostorije su im zatvorene, tuže se non stop sa gradom, pokušavaju da ih oteraju...

Forza Italia?

Damjan: U centru grada ima da se kupi kalendar sa likom Musolinija.

Mileta: Za 2007. godinu!

Vlada: Nije ni čudo što pokušavaju da ih zatvore zato što se ti momci u Hybridi zaista bave nekim trendovima koji su nestandardni za jednu takvu sredinu koja teži...

Koja ide desno?

Vlada: Da, koja teži tome da bude tradicionalno-konzervativna.

*

Mileta: Imamo i sajt Pionirov glasnik koji se bavi raznim temama. Kada smo počinjali sve to, jako je bilo bitno da podržimo ljude iz drugih oblasti kulture jer su nam bliži, zbog svojih ideja, nego neki muzičari. I onda je to dosta široko: i film, i pozorište, muzika... ne mogu sada da se setim svega. Dečiji radovi, školski, interesantni...

Kako dolazite do tih radova? Neko vam šalje?

Mileta: Nešto nam šalju, nešto smo našli na internetu (na početku, to više ne radimo), a sada se razvila i mreža nastavnika sa kojima sarađujemo.

Vlada: Ima i ondaj period kada si na buvljaku tražio te stvari.

Mileta: Da, kupovao sam sveske za po dva-tri dinara.

*

Mileta: Imamo još jedan sajt koji se zove Ne-ton.

Vlada: Ne-ton je zamišljen kao izdavačka kuća, jedna virtuelna izdavačka kuća koju smo napravili da bi mogli da izdamo svoje radove. Imamo deset albuma do sada na toj izdavačkoj kuæi koja je na internetu. Mogu da se poslušaju, da se downloaduju za džabe, a ako neko hoće fizičko izdanje, može da naruči. Sada smo okupili malo više bendova kojie se bave tim, nazovimo ga «slobodnim izrazom» koji i mi pokušavamo da gajimo. Pokušavamo da okupimo neku familiju bendova, jer ne postoji scena bendova slobodnog izraza. Težimo nekom otvaranju, nekom zbližavanju sa ljudima koji se time bave već od ranije. U svetu postoji taj, teško je reći da je to trend, ali postoje entuzijasti koji ne odustaju od slobodnog izraza. Ovde ljudi koji to počinju da rade, bilo je xy ljudi koji su to radili ali prosto ne naiđu ni na kakav odziv od okoline i odustanu, skapiraju da moraju da rade nešto što bi se ljudima dopalo. Ali onda zaboravljaju na sebe, počinju da rade nešto im se ne sviđa.

Oni moraju to da prodaju. Vi ne morate to da prodajete?

Vlada: Mi ne moramo uopšte to da prodajemo.

Mileta: Ali ne bi bilo loše.

Vlada: Ne bi bilo loše, ali ne možemo da budemo vođeni tom maksimom da mi moramo sad da zaradimo, "sviraćemo da bi zaradili".

Damjan: U stvari je važno da ne moramo da se prilagođavamo. Sekundarno je to da li će da se proda nešto. Ovakvo kakvo je sada sigurno ne može.

Vlada: To i nije prodajna stvar, to je više "trejd". Ti kada naiđeš na nekog ko radi nešto slično, razmenite se.

Da li svirate nekad zajedno sa nekim drugim?

Vlada: Da, postoje ljudi koji... postoji čak i neka mala publika koja dolazi na koncerte ne znajući šta ih čeka, što je vrlo zanimljivo. Ovde ljudi obično dolaze na koncerte da bi čuli nešto što već znaju, što ih podseća na nešto pa im se baš zbog toga sviđa. Retkost je naći ljude koji su otvoreni po tom pitanju, da upadaju u nepoznato. Svirali smo sa grupom Zremlja Broj 9...

Damjan: I sa Elektrolastom...

Vlada: Da, oni su na tom putu, nalazimo neki zajednički jezik...

Mileta: Ma previše su komercijalni.

Damjan: Dolazio je i Damir Avdić iz Tuzle. On svira gitaru i peva.

Mileta: Praktično pank-kantautor... To lepo zvuči.

Vlada: U poslednje vreme se baš trudimo da organizujemo solo koncerte, da ne bude zabune da je to neka rokenrol svirka na koju se dolazi tako, da se popije jedno pivo, da se tu malo ćaska, da su to kao neke obrade nečega, šta je već trend. Najavimo tako neko umetničko veče...

Damjan: Da, imali smo jedan nastup najavljen kao pozorišnu predstavu i performans.

Mileta: Ništa nismo uradili a to je izašlo na internetu kao da smo uradili, praktično i recenzija kakva je bila pozorišna predstava...

Vlada: To ispada kao da je neka provokacija, ali zapravo nije provokacija, nego otvaranje.

*

Mileta: Veoma često ne uspemo da imamo video bim na koncertima što se donekle pokazalo kao problem, tako da imamo samo nekoliko nastupa na kojima smo radili video.

Sa svojim materijalom?

Mileta: Da. Od radova koje smo pravili ja bih izdvojio Jutro u fabrici, to je jedan jako lep spot, muzika, plemenit jedan film. Šta rade radnici u jednoj fabrici u kojoj niko ne zna ko šta radi.

Vlada: Mileta se našao u pravom trenutku na pravom mestu i uhvatio jednu napuštenu fabriku, mada ne može da se kaže da je napuštena, tu dolaze radnici, ali oni ništa ne rade po ceo dan. Miletu nije mrzelo da provede čitav dan uz njih, snimajući sa obližnjeg prozora. Desilo se slučajno da smo već imali pesmu Jutro u fabrici.

Damjan: Muzika je napravljena nekoliko godina ranije, nevezano za film.

Mileta: Interesantan je ta fabrika u kojoj niko ništa ne radi, to je fabrika koja je izgradila više od pola Pančeva.

Damjan: Pošto je Pančevo sada izgrađeno, oni više nemaju posla.

*

Mileta: Pa ja volim fabrike, radnike, tako... Ima puno fabrika, evo na primer ova fabrika sijalica Tesla. Svi u Srbiji vole da kažu eto, u Smiljanu tamo u Hrvatskoj nema struje. A ljudi u Tesli rade za 4000 dinara mesečno. To je neverovatno, fabrika je osnovana '31. godine, funkcionisala svo vreme, a i sada bi mogla da funkcioniše da je nekom u interesu.

Zašto ne funkcioniše?

Mileta: Kako su mi radnici rekli, skuplji je repromaterijal, pošto sve uvoze, nego gotove sijalice. I u Pančevu su se pojavili ti veliki uvoznici koji uvoze sijalice.

I ovi ne rade ništa?

Mileta: Pa uglavnom ne rade ništa. Vidim s vremena na vreme neki žuti otrov izađe iz dimnjaka...

*

Mileta: Koncept grupe?

Jel imate?

Mileta: Damjan je lepo rekao, Klopka za pionira je na putu kojim se ne ide. Mi kada smo napravili bend, svi su govorili to je nemoguće, vi to što hoćete, to ne može ni da postoji, vi ste ludi... I onda smo mi na mišiće sve napravili sami, i bend, i sajtove i evo tri godine radimo i zadovoljni smo.

Ko to finansira?

Mileta: Imamo jednog prijatelja koji je dobar, koji je rekao "eto, ja odvojim, ne popijem dva dana piće u Norveškoj"...

Damjan: To se odnosi samo na troškove sajta, na troškove hostinga i tih domena koje imamo zakupljene. Sve ostalo se zasniva na entuzijazmu. Imamo puno saradnika za sajt Pionirov glasnik, dosta ljudi tu učestvuje, ali sve je to dobrovoljno.

I ipak funkcioniše?

Mileta: Skupljamo cveće koje niko neće. Tako ja to volim da kažem.

Damjan: Imamo tu sreću da su sve te stvari koje se nama sviđaju na margini i ne koštaju ništa jer niko ne očekuje da mu se plati. To nije ništa komercijalno, niko od tih ljudi ne živi od toga čime se bavi.

Vlada: A zanimljivo je još da cela ta subkultura kod nas, koliko god bila na margini, još više se potire sa te margine, bukvalno da ne postoji. Pojedinci koji su se bavili time, koji su imali priliku da pišu o tome, praktično su izgurani iz svih medija, ostali su sami, pored svog računara. Pionirov glasnik mu dođe kao neko skupljanje celog tog materijala, arhiviranje. I kada neko dođe na sajt, zaista može da pogleda vrlo bogat izbor iz svega toga. Tu ima gomila ljudi koja prezentuje neke svoje radove.

Interesuje me i ovaj projekat što smo pričali, snimanje tih spomenika revolucije?

Mileta: Mark je fotograf, zainteresovan je za sve što se dešava sa spomenicima revolucije, kako izgledaju, i onda smo krenuli na put i snimali ih. Od Beograda do Crne Gore, Tjentišta... Gledali ih kako su napušteni...

Znali ste gde idete?

Mileta: Mark ima auto kartu sa ucrtanim spomenicima revolucije.

Kakvi su utisci o tome? Šta se dešava sa tim spomenicima danas?

Mileta: Propadaju. Mirni su, napušteni, na vrlo lepim mestima. U Grahovu recimo ima savršen spomenik, neki... ne Sveti Sava nego Kovačević Sava, sa vojnicima.

Koji su još spomenici bili zanimljivi?

Mileta: Najfascinantniji je partizansko groblje u Mostaru. Toliko je razoreno, toliko tih ploča slomljeno, ali arhitektonski genijalno i dalje.

Da li neko dolazi tamo? Ne dođe niko?

Mileta: Ne, klinci tamo piju, duvaju, ima bezbroj razbijenih flaša... Valjda im je tu lepo da se sklone, možda ni policija ne zalazi.

Koji ste još spomenik posetili?

Svi: Jasenovac.

Vlada: Tamo smo pravili foto sešn.

*

Damjan: Eto, mi smo ispričali sve što smo znali.

*

Emisiju pripremili Batica Bogdanović i Goran Cvetković.