Traceur - Osoba koja se bavi Parkourom

PK, Freerun, Freerunning - Druga imena za Parkour

Grunt, Newbie - Izraz za početnika, nije namjenjeno kao uvreda

Run - Često se upotrebljava za nekoliko povezanih pokreta, trk

Bail, Slam, Face Plant - pogrešno izvođenje pokreta koje obično završava spektakularnim zajebom

Clan, Crew - Izraz za grupu traceura koji zajedno vježbaju

Flow - Sveti gral Parkoura. Nešto čemu svaki traceur stremi, što je u stvari potpuna tečnost preko svake vrste prepreke. Može se opisati kao voda koja se kreće kroz potok i naiđe na kamen. Umjesto da se razbije o kamen, samo ga obiđe i nastavi dalje. (pojmovnik kopiran sa sajta pkcro.com)

Parkour, takođe poznat kao Le Parkour, PK ili free running, je veština u kojoj je cilj preći sve  prepreke na putu u jednom neprekidnom pokretu.

Najvažniji cilj u parkouru je "teći" svojom putanjom, celi put treba da bude jedan tečan pokret bez pauza ili zastoja. Pravilo broj jedan je nikada ne ići nazad. Traceuri veruju da postoji način da se pređe bilo koja prepreka kretanjem napred.

Kompleksnost i tehnička zahtevnost pokreta u prakouru je manje važna od neprekidnosti i lepote, objašnjava Jerome Ben Aouses, jedan od traceura koji su učestvovali u filmu "Jump London". "Najvažnija stvar je harmonija između tebe i prepreke. Pokret mora da bude elegantan, to će ga uciniti lepšim.

Dužina i put pređen u pokretu je ono što ga čini lepim, ako elegantno pređeš preko ograde to je lepo, a ako kažes preskočio sam ogradu - koja je svrha toga?"

Za mnoge, parkour je ekstremni sport, za druge, bliži je borilačkim veštinama ili plesu. Parkour predstavlja težnju za oslobođenjem iz urbane sredine koja je projektovana da zarobi i ograniči svojim zidovima, zgradama i stepeništima.

Parkour kakav znamo danas je nastao kao dečija igra njegovih osnivača u Lisse-u, predgrađu Pariza. Oni (a najviše David Belle i Sebastien Foucan) bi trčali i skakali po školskim krovovima. Ipak, to nije potpuno nezavisno razvijena disciplina. Inspiracija dolazi iz mnogih izvora, na primer "Natural Method of Physical Culture" (Prirodni metod fizičke kulture) koga je razvio George Hebert na pocetku dvadesetog veka. Tu postoji "parcours du combatant", izraz koji se odnosi na staze sa preprekama.

Put od pariskih predgrađa do današnjeg statusa vodio je preko raskola među osnivačima. Oni su počeli kao grupa Yamakasi, ali kasnije su se razišli zbog neslaganja. Ime Yamakasi je iz zairskog jezika, znači "jak duh, jako telo, jak čovek". Luc Besson je 2001. snimio film Yamakasi u kome učestvuju clanovi grupe. U filmu, grupa mladih lopova koristi parkour veštine kako bi izbegli hapšenje dok kradu po kućama da bi skupili pare za lečenje dečaka koji se povredio pokušavajući da kopira njihov parkour trening.

Najveći interes za prkour je proizveden dokumentarnim filmom Jump London, koji kulminira snimcima parkoura Sebastiena Foucana i druga dva francuska traceura na ulicama Londona. Zanimljivo je da u tom filmu David Belle nije ni pomenut.

U parkouru ima manje predefinisanih pokreta nego u gimnastici, borilačkim veštinama ili ekstremnim sportovima, jer je parkour zasnovan na neograničenom kretanju oko prepreka i sposobnost improvizacije je jednako važna kao sposobnost ponavljanja već postojećih pokreta.

Trikovi i akrobatika - da li je to parkour?

Mnogi traceuri se zanimaju ne samo za pokrete koji omogućavaju prelazak prepreka, nego iza pokrete koji stvaraju jak vizuelni dojam. Da li se ovakvi pokreti mogu nazvati parkourom ili ne, to je uobičajena tačka neslaganja u zajednici. Idealističko viđenje parkoura kaže da je suština u brzom i kontinuiranom pokretu od tačke A do tačke B. To je umetnost, a ne hardcore akrobatika kao u cirkusu.

Pokret koji izaziva najviše neslaganja je flip, iliti prevrtanje. Kako flip teži da prekine tok umesto da mu doprinosi, mnogi ga ne smatraju legitimnim u parkouru. Drugi kažu da flip može biti implementiran uz održavanje toka i ako se u tome uspe, to jeste parkour.

Uobičajeni argument u prilog bilo kom pokretu je da je suština parkoura sloboda, što znači da se svako može kretati kako god želi. Ovaj argument se može primeniti na sve što vam odgovara, na akrobacije, zaustavljanje u trku... Međutim, ako nema pravila, da li je onda i vožnja bicikla parkour?

Osnivači parkoura su često pominjali u intervjuima da rade flipove jer je to zabavno, ali da ih ne smatraju parkourom.

Parkour parkovi?

Parkour je kreiran kao način da se bude slobodan u okruženju. Cilj je biti sposoban preći svaku prepreku koja se nađe na putu, a ne izvoditi trikove, pa je ideja o posebnim parkovima sličnim skate parkovima posmatrana sa velikom količinom neslaganja. Parkour se ne može vežbati u parku jer to nije u skladu sa filozofijom pokreta. Isto tako, ako se jednom sagradi park, vlasti više neće dozvoljavati da se parkour vežba na ulici.

Oni koji su za, kažu da bi bilo dobro imati mesto gde se može vežbati, na sigurnom, gde bi početnici mogli da nauče nešto od iskusnijih traceura. To može biti mesto susreta i razmene iskustava. Parkovi bi bili korišćeni samo za vežbu, a prava stvar bi ipak bilo ono što se radi na ulici.

Rast i komercijalizacija

Promene u prakouru, naročito stalni rast i ulazak u mainstream, izazivaju polarizaciju u zajednici. Postoje dva suprotstavljena mišljenja. Po jednima će parkour procvetati, po drugima će biti uništen kroz korporativnu eksploataciju.

Često se pozicija protiv rasta parkoura zasniva više na emocijama nego na razumu. Nejasne reference na komercijalizaciju su uobičajene, kao i poruka da parkour ne treba da postane nešto kao skateboarding (ma šta to značilo). Isto tako, oni koji zastupaju komercijalni razvoj su često u parkouru samo površno i više brinu o imidžu nego o samoj aktivnosti.

Mnogi traceuri, pa i sam David Belle, su zabrinuti zbog aktivnosti na komercijalizaciji parkoura. Neki kažu da će velike kompanije početi da proizvode posebnu opremu za parkour, što će dovesti do stvaranja parkour mode i fokusirati ljude na skupljanje cool opreme, što je potpuno suprotno suštini - oslobođenju od onoga što društvo očekuje od vas.

Iako se može reći da svi imaju pravo da odluče šta će da rade i da pravi traceuri mogu slobodno da nastave razvoj na osnovama istinske parkour filozofije, treba imati u vidu da su mnogi traceuri tinejdžeri na koje mediji, marketing, propaganda mogu lako uticati, pa će se okrenuti skupljanju brendirane robe iako im nije potrebna. S druge strane, ako se uporede parkour i npr. skateboarding, odmah pada u oči činjenica da skateboarding nije moguć bez daske, pa postoji bar jedna stvar koju svaki skejter mora da kupi, dok vam za parkour ne treba ništa sto već nemate.

Parkour u regiji

Parkour je stigao i kod nas. Evo nekoliko lokalnih parkour zajednica.

http://pkcro.com/

http://www.pksrbija.co.sr/

http://sfc.naspletu.com/