Dva brata, Sakon i Naiki, stari dvadeset četiri I sedamnaest godina, pokušali su da ubiju lejasua da bi osvetili uvrede nanete njihovom ocu, ali su bili zarobljeni pre nego što su ušli u logor. Stari general se divio smelosti mladića koji su se odvažili da nasrnu na njegov život i naredio da im se dozvoli da umru časnom smrću. Njihov mali brat Hacimaro, dete od samo osam leta, bio je osuđen na istu sudbinu, jer je presuda bila izrečena svim muškim članovima porodice. Sva trojica su odvedena u manastir gde je presuda trebalo da se izvrši. Lekar koji je prisustvovao dogadaju ostavio nam je dnevnik, iz kojeg je preveden sledeći prizor:

 "Kad su seli u red za konačno pogubljenje, Sakon se okrenuo najmlađem i rekao:

"Hajde ti prvi, jer želim da budem siguran da si to ispravno uradio!"

 Na odgovor maloga da bi, pošto nikad nije gledao kako se hara-kiri izvodi, voleo da prvo vidi braću kako to rade, da bi onda mogao da ih sledi, starija braća su se nasmejala kroz suze:

"Dobro si rekao, mali druže! Tako se možeš pohvaliti da si dete našeg oca!"

Kad su ga postavili izmedu sebe, Sakon je zario mač u levu stranu svog trbuha i rekao:

"Gledaj brate! Razumeš li sad? Samo ne guraj bodež suviše duboko da ne bi pao unazad. Radije se nagni napred i dobro izravnaj kolena."

Naiki je slično postupio i rekao dečaku:

"Drži oči otvorene, inače možes izgledati kao žena koja umire. Ako tvoj bodež dodirne nešto unutra I snaga te izda, skupi hrabrost i udvostruči napore da se rasečeš."

Dete je gledalo prvo jednog, pa drugog, i kad su obojica izdahnula, mirno se obnažilo do pola i sledilo primer starije braće.