BORDER DISORDER

Projekt Border Disorder predstavlja samostalnu inicijativu mladih umetnika nordijskih i balkanskih zemalja koja za cilj ima stavaranje žive i funkcionalne mreže saradnje umetnika ova dva regiona i predstavlja mogućnost za sučeljavanje različitih stavova i mišljenja o umetničkoj praksi, utvrđivanja međusobnog odnosa umetničkih strategija, principa produkcije radova kao i njihovog prezentovanja i percepcije.

Ideja o pokretanju međunarodnog projekta Border Disorder kao ciklusa zajedničkih radionica i izložbi začeta je nakon studentske radionice SPEAK UP (oktobar 2003, MSU, Beograd), koju su pokrenuli i organizovali Mika Hanula, predavač i kustos Nordijske mreže umetničkih akademija i Branislav Dimitrijević, istoričar i teoretičar umetnosti i gde su se na osnovu konkretnih radova studenata umetničkih akademija i njihovih prezentacija mogle uočiti slučnosti i razlike u pristupu umetnosti, osmišljavanju i realizaciji radova umetnika nordijskih i balkanskih zemalja, čime se otvorio prostor za dalju komunikaciju i saradnju među umetnicima, koji bi dalje, bez oslanjanja na institucije i mentore, dale konkretne umetničke rezultate. Ovakav način rada zasnovan na samoorganizovanju umetnika formirao je identitet grupe koja je nastavila da među sobom diskutuje, a potom i realizuje zajednike izlagačke projekte. U periodu od godinu dana, održane su dve radionice i izložbe, prva Border Disorder I u Helsinkiju, Finska od 4. do 8.maja 2004 god. i druga Border Disorder II u Arhusu, Danska od 16. do 24.oktobra 2004.god.

Treći deo projekta Border Disorder, kojim se zaokružuje i objedinjuje dosadašnja saradnja, biće otvoren 25.novembra grupnom izložbom u galeriji SKC-a i trajaće do 4.decembra 2005.god. Uz ovu izložbu, organizovano je nekoliko pratećih programa (performansi, muzčka dešavanja, video projekcije, radionice, restauracija murala, javne tribine-razgovori između umetnika, publike i kritičara, teoretičara i istoričara umetnosti) čime se pruža prilika da se šira javnost upozna sa ciljem i tokom ovog projekta, kao i da se kulturnoj sceni ukaže na neophodnost saradnje, razmene mišljenja i ideja i značaj dijaloga između različitih pristupa i umetničkih praksi. U pokušaju revitalizacije umetničke scene, umetnici okupljeni oko projekta Border Disorder se zalažu za model bez patronata (not curated) kojim se podstiče direktna saradnja umetnika, ali i otvara prostor za uključivanje novih, mladih umetnika i podsticanje sličnih projekata u budućnosti.

Border Disorder III su: Jan Falk Borup (Danska), Kukka Paavilainen (Finska), Andreas Hagström (Švedska), Luka Barbić (Hrvatska), Goran Čače (Hrvatska) i iz Srbije i Crne Gore - Maja Rakočević, Maja Radanović, Milica Ružičić, Boris Šribar, Milena Putnik, Isidora Fićović, Darinka Pop-Mitić, Jamesdin i Johnny Rackowitch.

Pored grupne izložbe u galeriji SKC-a-Kralja Milana 48 (centralno dešavanje), Border Disorder III će se održavati i u klubu Akademija-Rajićeva 10, galeriji Ozon-Andrićev venac 12, prostoru ispred SKC-a i na drugim lokacijama. Dodatne informacije o ovom međunarodnom projektu možete naći na adresama www.skc.org.yu i www.o3.co.yu.

Border Disorder III je realizovan uz podršku Nordic Council of Ministers, PRO HELVETIA Beograd i Ministarstva kulture Srbije.

Koncert grupe


A P P A R A T C H I K
U okviru Electric Factory Thursdays ciklusa

Klub Plastic

24. novembra, s pocetkom od 21:30

+

izložba slika pod nazivom "Sad se jasno vidi..."
mladog autora Ivana Veličkovića

ulaz slobodan

http://www.popboks.com/intervju/klopka.shtml

Ko je propustio premijeru, ili je bio a želi da ponovi iskustvo - evo prilike.

[KOCKA] - Carice Milice 7 BGD, nedelja 20.11. 20h

sintetičan zvuk, plastičan doživljaj, vizuelne prikaze, neverovatan ambijent & Nikola Vitković - Nitkov + elektropankeraj

ulaz slobodan, cene po meri

http://www.coldtrinity.com/bands/videododir/index.php

http://www.kocka-art.com/

Web zin Helly Cherry (www.hc.co.sr) je objavio intervju sa Klopkom za pionira.


Priča se da će Klopka za pionira od danas biti jača za novog basistu, a i da se sprema jedan neobični singl...

Svi verovatno znate šta se desilo, no evo slikovitog opisa događaja, pokupljeno sa nekog foruma:

Dušan_ - 8. novembar 2005. u 21.38 (195.252.*)

Evo moje verzije događaja.

Naime, šta sve možeš da uradiš u Denveru kad si mrtav? Pardon, šta sve možeš da uradiš u Beogradu sa 1200din?
Možeš 10 dana da doručkuješ falefel
Možeš 4 puta da daš auto da ti se opere i spolja i iznutra.
Možeš da platiš kartu za Exploited i da odes da se nagutas suzavca, da te pregazi panična masa pijanih pankera, i na kraju da te gospoda iz obezbeđenja SKC-a provedu kroz garderobu i izbace na ulicu mokrog u majci sa kratkim rukavima.

Šta se ustvari desilo?
Ako ne znate, u Beogradu je gostovao jedan od, bez pogovora, najlegendarnijih punk bendova - the Exploited. Zbog svog kultnog statusa, ovo zadovoljstvo nije malo koštalo, a i zbog velike popularnosti, i činjenica da su ovde prvi put posle X (sa dve cifre) godina i da je Beograd jedino mesto u bližoj okolini gde će nastupiti, očekivalo se da će doći veliki broj ljudi na ovaj koncert. Istina, u 19:30 osmog novembra, ispred objekta SKC-a u Beogradu, mogla se videti bas sarenolika masa ljudi, nakaze koje su ispilile iz mesta širom Srbije i mnogih bivših jugoslovenskih republika kao i iz Bugarske i Rumunije. Ljudi su stvarno bili razni, od klinaca i klinki koje su roditelji upravo izbacili iz auta ispred samog kluba, preko žickaroša prekrivenim prešivačima, do pijanih i tetoviranih kavgadžija, stvarno jedan divan prizor. Ništa nalik čestitoj porodičnoj slici sa madball koncerta od pre svega nekoliko dana, gde su roditelji dovodili svoju decu predškolskog uzrasta da vide čika Fredija koji je došao iz New Yorka.

Svi ti ljudi čekali su da počne ulaz u objekat SKC-a. Pored standardne ekipe izbacivača koji tuku decu po hardcore koncertima već godinama unazad bio je i pozamašan broj milicije na ulazu. Stvano, zapitao sam se gde će svi ti ljudi stati, jer iako velika, nije bas toliko velika ta svečana sala SKC-a...

I stvarno, već na prvom bendu, je bila gužva, što ispred sale, što u sali, ali nije bilo toliko strašno, toliko ljudi bude u proseku na koncertu u ovom klubu. I dok su davile sve tri predgrupe, od nekih 20 do 23, ono što mi je po ulasku delovalo kao mnogo polako je postajalo smešno. Dosada i nervoza do nastupa mega-zvezda večeri lečila se ogromnom količinom alkohola. Stepenište je postalo skoro nepristupačno, prekirevno komiranom i pijanom omladinom, koja je jedna preko druge padala kao domine, ali ljudi su i dalje pristizali, u velikom broju!
Pre samog nastupa exploiteda, skoro svi su ušli u salu, koja je bila toliko krcata da je bilo teško, gotovo neizvodljivo ući u samu prostoriju, a o navigaciji unutar sale nije bilo ni pomisli. U trenutku ulaska osećao sam se kao korisnici Tokijskog metroa, samo je falio onaj lik kome je posao da ugura što više ljudi u vagon.
U istom trenutku, pomislio sam u sebi: „Psujem mu miša, kakav sam ja to panker ako u ovom trenutku, pred nastup najprljavijeg pank benda na svetu, razmišljam o protivpožarnim zakonima, i da li je slučajno klub prekoračio ograničenja što se tiče broja ljudi koji su primljeni u objekat”. No ubrzo sam se osvestio kad me je neki brat panker okupao pivom koje je zafrljačio preko pola sale.
E pa sećate se kad sam rekao da je kretanje unutar sale bilo nemoguće, e pa ipak sam slagao, jer sam uspeo da pređem sa strane ulaza, na stranu gde su prozori, ali za ovaj junački podvig, trebalo mi je ne manje od 5 minuta probijanja kroz poslednje redove. Nekim čudom, na toj strani uspeo sam da nađem svoje izgubljeno društvo.

Dok sam razmišljao u sebi koliko je samo ...eno zagušljivo u toj prilično velikoj prostoriji i koliko bi samo manje bilo da gomila debila nije pušila (BTW jel pušači dišu kiseonik kao i ostali smrtnici ili su razvili neke posebne tehnike respiracije?), kajući se što nisam uzeo neku vodu sa sobom, počele su noge da mi klecaju, i počela su da me spopadaju blaga pomračenja. No, tad je na scenu izašao legendarni Vati, prljaviji i ružniji nego ikad, i izbegavši nekoliko flaša koje su poslate u njegovom pravcu u znak dobrodošlice, dohvatio se bežičnog mikrofona i the Exploited su krenuli sa nastupom.

Atmosfera je u tom trenutku bila neviđena. Gomila ljudi koja je skučeno stajala prenatrpana u sali, i dalje je skučeno stajala prenatrpana u sali!
Šalu na stranu, posle prve pesme, publika ispred bine se poprilično pokrenula, iako nije bilo mnogo praznog mesta, osetila se određena razuđenost nego samo 2 minuta ranije. Ja ne znam kako se to desilo, niko nije ispao kroz prozor, bar ne u tom trenutku tako da je možda bio u pitanju onaj efekat, kao kad perete ruke, pa stegnete sapun, a on vam izleti iz ruke.

Posle tri ili četri pesme, koje su bili sve sami hitovi, krenuo je neki beli dim da se izdiže iz sredine sale. Ja sam u tom trenutku virio iza masivnog nosećeg stuba, odakle sam bio u stanju da vidim samo pola bine, tako da je meni u tom trenutku, taj dim delovao kao rekvizit, nekog izvođača folk muzike na kanalu ??? sa kraja osamdesetih.
No, čim su krenuli da se gaze ljudi, polako da beže od tog dima, da skaču jedni preko drugih u mom pravcu, i kada je nekoliko ljudi povikalo „SUUUUUUUZAVAC!!!” skontao sam da se radi o suzavcu. Ja sam svoje vatreno krštenje imao 2000e kada je pao studio B i tad sam ga se dobro nagutao.
Ostao sam priseban i nisam se uspaničio... a onda je suzavac došao i do mene.

Majku mu, pa ono stvarno peče, nabacio sam majcu preko lica, polako krenuo da se udaljavam od dima, mada više me je masa ponela nego što sam ja kontrolisao svoje kretanje. Suzavac je više pekao kad su se oči držale zatvorene, kad bih prestao da žmurim, počeo bih da suzim i bol bi ubrzo nestao. Bacio sam pogled preko sale, dim od zuzavca je sada postao stvarno gust, pitanje je da li je bio bačen samo jedan. Jedva kroz taj dim su se nazirali ljudi koji su se na smrt gazili i u panici pokušavali da izađu iz sale.
Na mojoj strani sve je stalo, jer nema nikakvog izlaza, ljudi su počeli nevidjeno da paniče, neke baš male devojčice su počele da vrište i da čupaju i cimaju ostale nesretnike, kroz plač govoreći: „peče” ili „ne mogu da dišem!”.
Ja sam pokušao da priđem prozoru, ispred koga se nalazila puna zavesa. Sklonivši zavesu, shvatio sam da je taj prozor dobro zagrađen, ali ipak sam pokušao da ga otvorim te sam uhvatio šperploču koja je bila prikovana za prozor i nekim čudom uz pomoć kolege pankera, uspeli smo da je skinemo.
Ali ono što se našlo ispred, je moglo da se okarakteriše kao zid Troje. Prozor, koji je zakovan, i nikako ne moze da se otvori, a između dva krila, staklena vuna koja tu služi kao zvučna izolacija.
U tom trenutku, otvorio se još jedan izlaz iz prostorije, ka kome je pohrlila cela moja strana. U tom naletu, masa me je ponela dalje od prozora, ali opet je stala. Nikad mi plan nije bio da krenemo da skačemo kroz prozor, ali dovoljno je zagušljivo bilo i bez suzavca, krajnjom logikom sam zaključio da se ovo neće skoro izluftirati, a neki ljudi koliko mi se učinilo su već ležali po podu, možda ne direktno uticajem suzavca, ali mešavina alkohola i suzavca je bila siguran uzrok tome. Povikao sam: „rabijte prozor” i iskreno, mislim da me niko, nikad, tako bezuslovno nije poslušao. Kao da sam bio neki zafrkan general u ratu, koji je izdao naređenje najfanatičnijoj jedinici da goloruko juriša na neprijateljske tenkove. Šta se desilo, lik koji je bio malo ispred mene je golom rukom udario prozor, razbivši ga zajedno sa svojom rukom. Ali bez obzira na danak koji je taj prozor do tog trenutka uzeo, dalje nismo mogli, morali smo da priznamo poraz jer dalje od staklene vune nije moglo da se ide i da se povučemo ka izlazu. Do izlaza sam relativno lako došao, nekako sam isplivao kroz tu masu, izgleda uhvativši neki zdrav talas, nikog nisam zgazio tom prilikom. Oko mene su bile neke bas mlade devojke koje su plakale bez prestanka, ali nisam bio jedini koji ih je tešio sa: „Pa sve nas peče nije samo tebe, nemoj da paničiš evo tu je izlaz”.
E sad, sve ovo nije ništa nasprad golgote koja nas je čekala u pomoćnoj prostoji iza sale iz koje smo pobegli. Ostao sam priseban dok sam se probijao kroz gusti dim koji je stipao za oči i grlo i koji je terao na kašalj, ali a ono što nas je čekalo iza vrata, mislim da niko nije bio spreman.

Na drugoj strani vrata, sačekalo nas je ljubazno obezbeđenje skc-a, kao i nekoliko zaposlenih na garderobi, i ljubazno nas zamolilo da u našim majcama sa kratkim rukavima, mokri do gole kože na novembarsku noć.
Ok, znam da smo prljava, pijana i istetovirana bagra, ali majku mu, ipak smo ljudi, imajte bar malo milosti. U ovom trenutku sam se malo uplašio jer stvarno ne volim hladnoću. Ćutke sam se zadržao u prostoriji kroz koju je uspaničena masa prolazila da bi izašla na ulicu. Dalji tok događaja teško mogu da prepričam jer nisam video šta se dešavalo na ulici, a šta sam mogao da vidim u delu u kome sam se nalazio bilo je prilično haotično i nejasno.

Vrlo brzo, počela je da dolazi policija sa gas maskama, jedan pojedan uletali su u salu i u tom trenutku mogla se čuti neka larma koja je dolazila sale u kojoj se više ništa nije videlo koliko je gust dim bio. Neki lik je počeo da psuje, i da optužuje nekog, da li policiju, publiku obezbeđenje, nemam predstavu. Ali koliko mi se čini, mislim da je kritikovao razjarenu masu koja je sa toliko nemara i nepažnje bila u stanju da bukvalno pregazi ljude kako bi došli do izlaza. Do ovog zaključka sam došao tako što su policajci delovali VEOMA zafrkano, a taj lik je nastavio da viče, mislim, da je nešto pokušavao da se obračuna sa njima, mislim da bi se čulo samo „...EM VA...” i izneli bi neku krvavu masu vezanu lisicama. U prvom narednom talasu, izašli su još neki ošamućeni ljudi iz publike, neke su izneli, obezbeđenje je krenulo da se šeta tamo amo, ali ubrzo, policija je izvela i jednog vezanog momka i meni više ništa nije bilo jasno.
Nije mi bilo jasno ni kako ću svoju jaknu da uzmem jer mi je broj ostao u novčaniku koji je bio kod drugara kome sam izgubio svaki trag, a u jakni su mi ostali i lična karta i ključ od kola i ključ od stana...
Na svu sreću, našao se jedan momak kome izgleda nije bilo hladno jer je svoju jaknu držao u ruci, prišao sam i lepo ga zamolio ako bi mogao da mi ju je pozajmi jer ću se u suprotnom smrznuti ko !@#$. Dobio sam i jaknu i prijatelja za narednih pola sata potpune konfuzije koja je vladala u toj prostoriji.
Naime, nama koji smo ostali, bilo je zabranjeno da izađemo, iako nas je radnik na garderobi uporno terao na svež vazduh, ljudima koji su bili napolju bilo je zabranjeno da udju. Ja sam i dalje tražio da mi daju moju jaknu nazad, insistirajući da mi je lična karta unutra. Lik je uporno odbijao da mi da, i samo sam čekao trenutak kad će reći nekom od onih debelih ćelavih gorila od obezbeđenja da pravim probleme i da mi slome svaku kost u telu i izbace na hladnoću. Doduše posle upornog insistiranja, i nakon što sam u vrlo nepankerskom maniru kulturno zatražio ime tog zaposlenog, rekao mi je da uzmem broj i da dođem po jaknu. Radnik obezbeđenja na ulazu me je pustio da izađem, pustio me je i da se vratim, ali je ovaj gospodin na garderobi odbio da primi brojeve i da mi da jaknu, pošto je u međuvremenu smislio kako da se izvuče iz moguće situacije rekavši: „ja sam Gospodin Bezimeni”.
Tako sam i ja kao cca 2000 ljudi završio na ulici, u tuđoj jakni, koju sam ubrzo morao da vratim. Napolju je bio totalni haos i nered, mada je velik broj policije smirio stvar. Većinu ljudi je tad već počela da trese groznica i nije im bilo do nekog sukoba sa policijom. Nakon pola sata, provedenih napolju (ukupno nešto više od sat vremena od početka cele ove papazjanije), policija koja je agresivno čuvala ulaz u klub, počela je polako da pušta ljude da uzmu svoje stvari nazad. Procirkulisao sam još jednom kroz ceo objekat, nisam mogao videti šta je ostalo od sale jer su sva vrata bila zatvorena, uzeo nekoliko jakni, trijumfalno izašao iz kluba, i ne bez okretanja napustio lokaciju.

Šta na kraju da zaključim?

Da, i ja, kao i svi vi, mislim: „ko vaš šiša pankerska bagro, ćuti tu ko veverica i pusti da te svaka suša šutira”. Ali ne, ovo ipak nije bilo tako naivno, jer ako se vratimo na početak mog teksta, bilo je dosta male dece, uslovno govoreći. Maloletnici su činili bar pola publike, a siguran sam da bar pola od te polovine ima uredne roditelje koji bi se pojeli živi da su ovo čuli na vestima. A između svega ostalog, bilo je i nekoliko, bas bas male dece, koja mislim da se tu nebi ni našla da nisu bila sa roditeljima ili bar nekim starijim bratom ili nečim sličnim.

Dok je ovo možda uobičajen scenario za neki američki koncert, verujem da se tome kod nas malo naivnije pristupa, i da će ovo, zbog navedenih razloga imati neke ozbiljnije posledice. Deca sa minđušama, krestama, prišivcima, na 6 stepeni u kratkim rukavima su ipak deca, ako shvatate šta hoću da kažem.

Ali najmanje, u celoj priči mi je jasno obezbeđenje. Već 6 punih godina idem aktivno na sve hardcore punk koncerte u Beogradu, i ovi isti ljudi obezbeđuju 95% koncerata na kojima ima obezbeđenje. Svaki put kad me pretresaju, nađu mi glomazan novčanik i telefon i pitaju šta je to, tako da mi nije jasno kako je neko uspeo da unese prokleti suzavac unutra.
Ostaje da se vidi kakve su žrtve jer verujem da je bilo i par baš ozbiljnih slučajeva. Ja lično nisam video, ali drugar koji je izašao pre mene je video momka koji leži na podu, guši se i kašlje krv kako ga gazi uspaničena masa.

Svestan sam gde živim... ako je slučajno neko ostao nepokretan, izgubio neku vitalnu funkciju itd itd. nikom naravno neće biti ništa, ovo će se kad tad ponoviti, obezbeđenje će nastaviti da tuče decu, policija neće raditi na preventivi već samo na lošem saniranju... Ali ako je neko poginuo to je sasvim druga priča.

Sve u svemu... super koncert.

Jedan od 4 dobra domaća bloga je, nažalost, ukinut. Ali, na sreću, nije sve izgubljeno:

"Vi verovatno mislite da je Gaja umro, ali nije. Da citiram Berceka u filmu Sabirni centar: "Ziv je tata, ne ne ne, bio je mrtav a sada je ziv. Evo jede supu".

Dakle, Gaja je ziv. Evo, jede supu.

Ali sad zna za jadac, pa ce biti na novom domenu, svom domenu. Dakle http://www.cincplug.com/gaja/

Zasad je tamo samo arhiva, ali mozda u jednom trenutku pocnem opet da se bavim ovim sportom. Ne budi vam zapovedjeno, izvestite ostale fanove. Bas tako im recite: Gaja je ziv, evo jede supu.

vas
Luka Stanisavljevic
u slobodno vreme Gaja"